Пре неких 2,000 година, древни грчки историчар Страбон поменуо је присуство важног светилишта на западној обали Пелопонеза. Архаичне рушевине храма недавно су откривене у близини Самикона на месту Клеиди, које је очигледно некада било део Посејдоновог светилишта.
Аустријски археолошки институт, у сарадњи са колегама са Универзитета Јоханес Гутенберг у Мајнцу (ЈГУ), Универзитета Кил и Ефората антиквитета у Елиди, открио је остатке ране структуре налик храму у оквиру посејдонског светилишта, које је вероватно било посвећено самог божанства. Својим техникама бушења и директног гурања, тим из Мајнца са Института за географију ЈГУ на челу са професором Андреасом Вотом допринео је истрази.
Изузетна обална конфигурација региона Клеиди/Самикон
Облик западне обале полуострва Пелопонез, региона у коме се налази локалитет, веома је препознатљив. Дуж продужене кривине залива Кипариса налази се група од три брда чврсте стене окружене обалним алувијалним седиментима у области у којој иначе доминирају лагуне и обалне мочваре.
Пошто је ова локација била лако доступна и безбедна, овде је током микенске ере основано насеље које је наставило да цвета неколико векова и могло је да одржава контакте на северу и југу дуж обале.
Професор Андреас Вотт са Универзитета у Мајнцу спроводи геоархеолошка истраживања овог подручја од 2018. године са намером да разјасни како се ова јединствена ситуација развила и како се обала у региону Клеиди/Самикон временом мењала.
У ту сврху сарађивао је у неколико кампања са др Биргитом Едер, директорком атинског огранка Аустријског археолошког института, и др Ерофили-Ирис Колиом из локалне управе за заштиту споменика, Ефората антиквитета Елиде.
„Резултати наших досадашњих истраживања указују на то да су таласи отвореног Јонског мора заправо испирали директно на групу брда све до 5. миленијума пре нове ере. Након тога, на страни окренутој према мору, развио се опсежан систем баријера за плажу у којем је неколико лагуна било изоловано од мора“, рекао је Вотт, професор геоморфологије на ЈГУ.
Међутим, пронађени су докази да је регион више пута био погођен догађајима цунамија иу праисторијском иу историјском периоду, последњи пут у 6. и 14. веку нове ере. Ово се поклапа са преживелим извештајима о познатим цунамијима који су се десили 551. и 1303. године нове ере. „Повишена ситуација коју су пружала брда била је од фундаменталног значаја у антици јер би омогућила кретање по сувом дуж обале на север и југ“, истакао је Вотт.
У јесен 2021. геофизичар др Денис Вилкен са Универзитета Кил пронашао је трагове структура на локацији у источном подножју групе брда у области која је већ идентификована као интересантна након претходног истраживања.
Након почетних радова на ископавању под надзором др Биргите Едер у јесен 2022. године, ове структуре су се показале као темељи древног храма који би могли бити темељи дуго траженог храма Посејдона.
„Локација овог откривеног светог места одговара детаљима које је Страбон навео у својим списима“, нагласио је Едер, који ради за Аустријски археолошки институт.
Обимна археолошка, геоархеолошка и геофизичка анализа структуре биће спроведена у наредних неколико година. Истраживачи се надају да ће утврдити да ли има специфичну везу са обалним пејзажом који је подложан опсежној трансформацији.
Стога, на основу геоморфолошких и седиментних доказа о понављајућим догађајима цунамија овде, геомитолошки аспект такође треба истражити.
Чини се могућим да је ова локација заправо експлицитно одабрана за локацију Посејдонова храма због ових екстремних појава. На крају крајева, Посејдона, са својом култном титулом земљотреса, стари су сматрали одговорним за земљотресе и цунамије.
Тим за истраживање природних опасности и геоархеологију у ЈГУ проучава процесе промена на обали и екстремних таласа
У протеклих 20 година, група за истраживање природних опасности и геоархеологију на Универзитету у Мајнцу, на челу са професором Андреасом Вотом, испитује развој обале Грчке током последњих 11,600 година. Они се посебно фокусирају на западну страну Грчке од обале Албаније насупрот Крфа, друга јонска острва Амбракијског залива, западну обалу грчког копна до Пелопонеза и Крита.
Њихов рад укључује идентификацију релативних промена нивоа мора и одговарајућих промена на обали. Још једна суштинска карактеристика њихових истраживања је откривање екстремних таласних догађаја из прошлости, који на Медитерану углавном имају облик цунамија и анализа њиховог утицаја на обале и заједнице које тамо живе.
Иновативно директно гурање – нова техника у геоархеологији
Тим ЈГУ може поставити хипотезе о томе које су се промене десиле дуж обала и на целом терену на основу језгара седимента које откривају вертикалне и хоризонталне аберације у слојевима таложења. Организација тренутно има колекцију од преко 2,000 основних узорака прикупљених првенствено широм Европе.
Штавише, они истражују подземље од 2016. користећи јединствен приступ директног притиска. Употреба хидрауличког притиска за гурање различитих сензора и опреме у земљу за прикупљање седиментолошких, геохемијских и хидрауличких информација о подземној површини позната је као директан сензор притиска. Институт за географију Универзитета Јоханес Гутенберг у Мајнцу је једини универзитет у Немачкој са потребном опремом.
