Марија Оршић, позната и као Марија Оршић, била је познати медиј који је касније постао вођа друштва Врил. Рођена је 31. октобра 1895. године у Загребу. Отац јој је био Хрват, а мајка Немица из Беча.
Марију Орситсцх први пут спомињу и сликају 1967. Бергиер и Паувелс у својој књизи: „Ауфбруцх инс дритте Јахртаусенд: вон дер Зукунфт дер пхантастисцхен Вернунфт.“ Марија је убрзо пратила немачки национални покрет који је био активан после Првог светског рата, покрет чији је циљ био територијално и политички прикључење Немачкој. Године 1919. преселила се у Минхен са својим дечком и вереником. Не зна се да ли су били у браку или не, пошто су обоје нестали 1945. године.
У Минхену, Марија је од почетка била у контакту са друштвом Тхуле и убрзо је створила свој унутрашњи круг са Трауте А, још једним минхенским медијем, и другим пријатељима. Ова група се звала „Аллдеутсцхе Геселлсцхафт фур Метапхисик”, званични назив друштва Врил.
Све су то биле младе девојке, мада помало необичне јер су биле упорне противнице нове моде за кратку косу међу женама. И Марија и Трауте су имале веома дугу косу, једну плаву, а другу смеђу. Носили су веома дугачке киће, веома ретку фризуру почетком 20. века.
Као што се и очекивало, то је убрзо постало карактеристика свих жена које су чиниле такозвано друштво Врил, за које се прича да је постојало до 1945. И то није био пуки хир, јер су чврсто веровале да њихове дуге гриве делују на космичко антенски режим за примање комуникација изван нашег света.
С друге стране, у јавности никада нису излагале косу у реп, већ су је радије носиле како би привукле мање пажње. Као идентификацију, позвали су се и чланови друштва Врил “Врилериннен” носио диск који је представљао два најзначајнија медија групе: Марију Оршић и Сигруна.
У децембру 1919, мала група људи из друштава Тхуле, Врил и ДХвСС (акроним за Људи из црног камена), укључујући Марију и Сигрун, изнајмила је малу колибу у близини Берхтесгадена (Немачка).
Марија, затим, потврђује да је примила низ медијумистичких преноса у врсти писања коју назива „Темплар-германски“, на језику за који тврди да не зна, али да садрже информације техничке природе за конструкцију машине која лети. Наводни документи који припадају Друштву Врил помињу да наведене телепатске поруке долазе из Алдебарана, удаљеног 68 светлосних година, у сазвежђу Бика.
Што се тиче докумената, каже се да је Марија имала две гомиле папира насталих из ових телепатских транса: један са непознатим рукописом, а други савршено читљив. Што се последњег тиче, Марија је сумњала да би могао бити написан у архаичном облику онога што би могао бити блискоисточни језик.
Уз помоћ групе блиске Друштву Тхуле познате као „Пан-вавилонци“, коју чине Хуго Винклер, Петер Јенсен и Фридрих Делич, између осталих, успели су да открију да ће овај језик бити нико други до древни сумерски, језик оснивача древног Вавилона. Сигрун је помогао да се преведе порука иу том процесу дешифрују чудне слике кружног летећег артефакта који се појавио у другој гомили папира.
Концепт многих ствари које се стављају у "алтернативна наука" фиока, сазрела у овим годинама и у онима које су требале да дођу одмах потом. Чињеница је да је због потешкоћа са финансирањем пројекат изградње поменутог летачког апарата трајао три године. Наводно, до 1922. године, различити делови прототипа су независно произведени у различитим фабрикама које су финансирали Тхуле Социети и Врил Социети.
Крајем новембра 1924. Марија је посетила Рудолфа Хеса у његовом стану у Минхену заједно са Рудолфом фон Себотендорфом, оснивачем друштва Тхуле. Себотендорф је желео да контактира Дитриха Екарта, који је преминуо претходне године. Екарт је превео Ибзенове драме на немачки и објавио часопис “Ауф гут Деутсцх”; био је и члан друштва Туле. Да би ступили у контакт са Екартом, Себотендорф, Марија, Рудолф Хес и други чланови Тхулеа склопили су руке око стола прекривеног црном тканином.
Хес је почео да се осећа непријатно када је видео како је Марија пала у транс, а орбите њених очију су се померале уназад, откривајући само бело од њих и морао је да поднесе да види како се грчи у грчевима седећи у столици са непријатном гримасом у устима. Уместо тога, Себотендорф је био задовољан када је видео како је Екартов глас почео да излази са усана медија. Али десило се нешто неочекивано. Екарт је објавио да га је неко или нешто приморао да остави простор другом гласу да се манифестује кроз медиј са важном поруком.
Екартов глас је нестао да би се појавио узнемирујући и непријатан глас који се идентификовао као „Суми, становници далеког света који кружи око звезде Алдебаран у сазвежђу које ви зовете Бик, Бик. Нико није могао да не погледа остале пратиоце раширених очију због изненађења онога што се дешавало. Наводно, према чудном гласу, Суми су били хуманоидна раса која би колонизовала Земљу пре 500 милиона година. Они би саградили рушевине Ларсе, Шурупака и Нипура у Ираку.
Они који су преживели велики потоп Ут-напиштима постали би преци аријевске расе. Себотендорф, скептичан према таквим информацијама, захтевао је доказе. Док је Марија још увек била у трансу, исписала је низ линија на којима су се могли видети неки сумерски ликови.
У децембру 1943. Марија и Сигрун су присуствовале састанку који је организовало друштво Врил на обали мора у Колбергу. Наводно је главни циљ овог састанка био да се расправља о „Пројекат Алдебаран”. Медији Друштва Врил би добили телепатске информације о насељивим планетама око Алдебарана и планирали да отпутују тамо.
О овом пројекту се, по свему судећи, поново говорило 22. јануара 1944. на састанку између Хитлера, Химлера, др В. Шумана (научника и професора на Техничком универзитету у Минхену) и Кункела из Друштва Врил. Одлучено је да прототип Врил 7 „Јагер” (ловац на немачком) би био послат кроз наводни димензионални канал изван брзине светлости у правцу Алдебарана.
Према речима писца Н. Ратхофера, први тест назад на овом димензионалном каналу обављен је крајем 1944. Тест се умало завршио срамотно јер је Врил 7 после лета изгледао као да је летио стотинама година. , и то не само због свог изгледа већ и због тога што је имао оштећења на многим својим компонентама.
Марији Оршић јој се изгубио траг 1945. 11. марта 1945. свим члановима је послат тобожњи интерни документ Друштва Врил; писмо које је написала Марија Оршић.
Писмо се завршава речима: “ниеманд блеибт хиер” (нико није овде). Ово би било последње саопштење које је послало друштво Врил и од тада се нико није чуо ни са Маријом Оршић, ни са неким од његових чланова. Многи и даље верују да су побегли у Алдебаран.
